ZC Knjaževac4.jul 2, Knjaževac

Hipokrat

Hipokrat je rođen oko godine 460. pre Hrista u Kosu, glavnom gradu istoimenog ostrva na jugozapadu Male Azije. Otac mu je bio Heraklid koji ga je uputio u medicinu, dok je filozofiju učio kod poznatog filozofa Demokrita iz Abdere. Hipokrat je napisao veliki broj medicinskih spisa koji su kasnije sakupljeni i koji nose zajednički naziv "Corpus Hipocraticum".

Hipokratova veličina ne leži u njegovoj plodnosti i obilju medicinskih spisa koji obuhvataju sva poglavlja medicine. Njegova veličina ne leži ni u tome što je on prvi autor koji je sistematski obradio celu medicinu. Hipkratova veličina je u načinu na koji je prilazio svom zadatku, u temeljitosti i objektivnosti njegovog posmatranja pacijenta pored bolesničke postelje, u trezvenosti njegovih zaključaka u pogledu dijagnoza i prognoza, u odbijanju svake hipoteze kao tumačenju uzroka bolesti, u sigurnosti i svrsishodnosti pri izboru lekova i konačno u nastojanju da stvori etičke temelje lekarskog rada. Ako njegove zasluge treba sažeti u nekoliko reči, može se reći: Hipokrat je oslobodio medicinu od religija i praznoverja, postavio je kao temelj medicine posmatranje prirode i bolesnog čoveka, te stvorio etičke principe na kojima se temelji sav rad lekara

Medicinska doktrina koju je osnovao i izgradio Hipkrat, temelji se na empiriji i filozofiji. Važniji i sigurniji deo je empirija - iskustvo stečeno dugim i savesnim radom, posmatranjem i kritičkim stvaranjem zaključaka. Samo oštar posmatrač i neobično marljiv radnik mogao je skupiti tako veliko iskustvo kao Hipokrat. Filozofski temelji njegove medicine su takođe važni. Oni služe kao teoretsko obrazloženje praktički stečenih saznanja. Iako današnja medicina odbacuje sve te teorije, u svoje su vreme one bile neobično važne jer su eliminisale sva objašnjenja koja su prirodnim procesima tražila uzrok u natprirodnim pojavama. Za Hipokrata je bolest prirodna pojava koja može imati samo prirodne uzroke. Ti uzroci mogu biti raznovrsni: klimatski faktori, smetnje ishrane, nezdrava voda, hladnoća, i svi oni izazivaju u organizmu određene promene koje nazivamo bolest.

U praksi, tj. u postupku s bolesnim čovekom, Hipokrat napušta sva teorisanja i sve dogme. Tu se rukovodi isključivo po svom iskustvu i po rezultatima svog posmatranja. Nenadmašiv je u opisivanju svih naoko nevažnih simptoma bolesti koji su važni za dijagnostiku, a koje niko pre njega nije primećivao. Ti opisi su tako odlični i tako verni da još i danas mogu da posluže kao uzor. Može li se vernije opisati lice bolesnika koji umire: "Nos je šiljast, oči leže duboko, predeo slepoočnice je upao, uši su hladne i smežurane, ušne školjke zavrnute, koža na čelu je tvrda poput pergamenta, napeta i suva, boja čitavog lica je bleda ili siva poput olova"! taj klasični simptom još i danas se naziva "facies Hipocratica". Posmatranje bolesnika i njihovih simptoma ne služi Hipokratu samo u dijagnostičke svrhe. Posmatrajući sve te mnogobrojne znakove bolesti, on iz njih stvara i prognostičke zaključke. Među Hipokratovim delima ima više njih u kojima je obrađena prognostika. Ta dela su među najboljim i najvrjednijim što je Hipokrat ikad napisao. I u pogledu lečenja pripada Hipokratu velika zasluga što je opet u lečenje uveo prirodne lekove kojima su se ljudi služili prie empirijske medicine. Njegova se terapija sastoji iz jednostavnih sredstava čiji je broj osim toga ograničen. To su lekovite biljke koje daje u različitim oblicima; kuvani ječam, medena voda, mešavina sirćeta, meda i vode, i slični lekovi kojima želi da pročisti organizam ili da izazove povraćanje, znojenje ili mokrenje. On pušta svojim bolesnicima krv iz vena, daje im klizme, određuje kupke, a posebnu važnost daje dijeti. Hipokrat veruje u lekovitu snagu prirode i zato mu je cilj kod sprovođenja terapije da podupre prirodu u njenom nastojanju da uspostavi zdravo stanje u organizmu. Sva ta sredstva koja Hipokrat primenjuje su u skladu s njegovim humoralno-patološkim shvatanjima: uz njihovu pomoć nastoji da reguliše odnos sokova u organizmu, da poboljša njihovo stanje i izluči nezdrave i škodljive sokove.

U toj terapiji nema šema, ona je individualno prilagođena svakom bolesniku. Određujući terapiju Hipokrat uzima u obzir celu osobenost bolesnika, građu njegova tela, temperament, stanje čitavog organizma. Hipokrat stoga ne leči bolesne organe nego bolesnog čoveka. Hipokratu je kod lečenja vrhovni princip: "koristiti ili barem ne škoditi"! Taj princip je temelj visoke etike koja se odražava u Hipokratovom odnosu prema njegovim bolesnicima. Interes i dobrobit bolesnika mu je prvenstveni i glavni cilj celokupnog lekarskog rada i njegovih nastojanja. Neprolazna je Hipokratova zasluga u polaganju temelja lekarske etike, koja je gotovo nepromenjena zadržala svoje značenje i svoje vrednosti do današnjeg dana. On je prvi odredio i kodirao etičke principe kojima lekar mora da se rukovodi u vršenju svoga zvanja, te je dao ne samo moralne zakone kojima je podvrgnut llekar u svom radu, nego je detaljno opisao i način ponašanja s bolesnikom, uključujući i način razgovora i oblačenja. Ti etički principi najlepše su formulisani u slavnoj Hipokratovoj zakletvi, koja se nalazi na čelu njegovih dela i kojom su se zaklinjali i još se uvek zaklinju svi oni koji se posvećuju lekarskom zvanju.

Hipokratova zakletva

Objavljeno: ponedeljak, 06 maj 2019.

Značaj Hipokratove zakletve je u njenoj istorijskoj i tradicionalnoj vrednosti. Većina lekarskih udruženja širom sveta prešla je na modernizovane verzije Zakletve, koje imaju veći stepen relevantnosti sa današnjim moralnim dilemama sa kojima se lekari mogu suočiti. Međutim, originalna Zakletva postavila je temelje modernim shvatanjima etičnog ponašanja lekara u praksi. Najbolji primer za to je poverljivost na koju je lekar obavezan u odnosu sa pacijentom.

Originalna verzija Hipokratove zakletve

“Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higejom, i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove, i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuđivanjem držati ove Zakletve. Da ću smatrati dragim kao roditelja onog koji me je naučio ovoj umetnosti; da ću živeti u slozi sa njim i, ukoliko je to potrebno, deliti svoja dobra sa njim; da ću njegovu decu gledati kao svoju braću, da ću ih, ukoliko to zažele, podučiti ovoj umetnosti bez naplate ili pisane obaveze, da ću podeliti sa svojim sinovima, sinovima učitelja i učenicima koji su se upisali i prihvatili pravila profesije, ali samo sa njima, pravila i instrukcije. Prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo. Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt. Niti ću dati ženi sredstvo za pobačaj. Održaću čistotu mog života i mog umeća. Neću operisati kod kamena, čak i ako je bolest očigledna kod pacijenta; ostaviću ovu operaciju specijalistima tog umeća. U koju god kuću da uđem, ući ću samo za dobrobit mojih pacijenata, držeći se podalje od bilo kakvog namernog nedela i od zavođenja žena i muškaraca zarad ljubavnih zadovoljstava, bilo da su slobodni ili robovi. Sve što saznam prilikom vršenja moje profesije ili svakodnevnog poslovanja sa ljudima, a što ne treba širiti dalje, čuvaću kao tajnu i nikada neću otkriti. Ukoliko se verno držim ove zakletve, neka uživam u mom životu i praksi moje umetnosti, poštovan od strane svih ljudi za sva vremena; ali ukoliko zastranim sa nje ili je prekršim, neka me sve suprotno zadesi.”

Nakon svetskih ratova, uočivši propuste lekara koji su u velikome zastranili od načela svoje profesije, Ženevskom deklaracijom iz 1946. god. tekst zakletve je modifikovan do današnje moderne verzije koju je prihvatila većina današnjih lekara. Polaganje ove zakletve je na mnogim univerzitetima deo diplomske ceremonije na studijama medicine.

Moderna verzija Hipokratove zakletve

U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.
Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.
Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.
Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.
Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.
Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.
Moje kolege će biti braća.
U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost. Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.
I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.
Ovo obećavam svečano, slobodno, pozivajući se na svoju čast.